Mirko Škiljević

Već sam naslov roman NACRTAJ MI ČEKANJE Vladanke Cvetković objavljen 2022 u izdanju LIBERLANDA, u stilu zen koana nagoveštava višeslojnost dela. Priča prati živote tri drugarice Tamare, Vukice i Mirjam. Uloga narotora pripala je Vukici koja revnosno zapisuje dogodovštine svojih drugarica ali se izjašnjava i o sebi.

I pored toga što se radi o literarnom delu koji pored horizontalne, narativne ima i saznajnu ravan, ovaj kratki osvrt se neće baviti navedenim kvalitetima već onim što prosijava između redova, onim što predhodi i jednom i drugom, odnosno o vertikalno spoznajnoj ravani. Naime, pošto se u najopštijem smislu sila definiše kao uticaj koji izaziva kretanje, kao ono što pokreće, sudbine junjakinja proizilaze iz vezanosti za “sile”, koje kreiraju stvarnost nepogrešivo stvarajući okolnosti i situacije koje naknadno, osvrtom unazad prepoznaju kao sopstvenu sudbinu.

U skoro svim duhovnim školama kao glavna prepreka oslobođenja od tereta sudbine pominje se vezanost a to se pre svega odnosi na tri “sile” koje prožimaju svako ljudsko biće. Opisno, te “sile” možemo predstaviti kao zbunjenost, elementarno neznanje, odnosi se na znanje o sebi, zatim strast bez koje se ništa ne može pokrenuti ili stvoriti, i vrlina, mudrost bez koje nema učenja i napredovanja u bilo čemu a pogotovu ne u osveštavanju sopstvene prave prirode i konačno samospoznaje. No, nevolja je u tome što one nisu ravnomerno prisutne već je uvek jedna dominantna a ostale dve je podupiru. Tek očitavanjem kroz lična iskustva i uvide može se odgonetnuti šta je u pojedincu dominantno a šta latentno što Vladanka vešto kombinuje, time oživljava karaktere junakinja i njihovim uvidima daje verodostojnost i životnost.

Tamara, ide iz avanture u avanturu, do zadnjeg daha žudeći za ljubavlju koju je poistovetila sa seksom što nam, uzgred budi rečeno, aktuelni narativ sa svih strana sugeriše, ali je ne nalazi ni u jednom partneru. Istina, doživljava privremenu hedonističku sreću i zadovoljstvo ali ne i trajno zadovoljenje i, što je još poraznije, vremenom postaje sve nezadovoljnija jer ljubav traži izvan sebe, u drugom a ona se, kao i u svakome od nas, nalazi u njoj samoj te je “sila” strasti, po svojoj prirodi vatrena, jednostavno sagorela. Dodeše, u jednom trenutku preispituje odnos prema suprotnom polu kao i odnos seksa i ljubavi. Time osveštava nedostak znanja o sebi ali pored jasnih uvida ne pridržava se naloga mudrosti već prihvata sebe onakvom kakva jeste čime se prepušta “sili” strasti koja joj kreira sudbinu. Napušta svet u najboljim godinama kada saznanjima stečenim kroz iskustvo življenja a Tamara ga je imala na pretek, da što-šta učiniti i život usmeriti u pravom smeru.

Mirjam, nakon lične tragedije kojoj nije uspela da sagleda ni uzroke ni samo izvršenje, skrhana bolom, tugom i patnjom, neprestrano okrenuta prošlošću, kako bi “stekla sebe” preduzima putavenje u zemlju i mesta stradanja naroda kome po majci pripada a po povratku osećajući dug prema narodu kome po ocu pripada obilazi sveta mesta očevog naroda kako bi pronašla “svoju drugu polovinu” čime doista pronalzi izvesnu utehu ali ne i sopstvenu suštinu te već postavljenom temeljnom pitanju: ko sam? pridodaje pitanje: šta sam? A to su pitanja na koja se ne očekuje konkretan odtgvor ali je njihovo postavljanje neophodno jer pažnju sa spoljašnjeg okreće prema unutrašnjem. Dakle, početna zbunjenost, elementrano neznanje, pokreće junakinju na putovanja na kojima se povezuje sa mudrošću, te se okreće sebi i propitivanjem saznaje ono za čim traga.

Vukica, razmišljanjima o smislu života, trezveno sagledava filozofske i psihološke koncepte koje ne potvrđuje ličnim iskustvom a kako je neposredno iskustvo jedino pravo znanje, od posredne mudrosti nema vajnu korist. Usput, zapisuje događaje iz života svojih drugaraica i druženja sa nijma, pre svega sa Tamarom kojoj potajno zavidi što u jednom trenutku govoreći o sebi i priznaje. No, kako je mudrost po svojoj prirodi hladna, odvaja je od prepuštanja avanturi življenja i sticanja sopstvenih iskustava što, iz potrebe da pronikne u njegovu tajnu intuitivno nadomešćuje beležeći dogodovštine svojih drugarica. Ali, tajna se ne otkriva. A ono što se otkriva jeste čovekova nedovoljnost obuhvatanja nečega tako kompleksnog kao što je život već samo svedočenje o proživljenom i prihvatanje da je onakav kakav i treba da bude: “haotičan, zamoran, euforičan, sa svim greškama i tugama, smehom i svojim iznenadnim i nepredvidivim radostima”.

A kako iskustva, saznanja i uvidi ne znači i usvajanje i vladanje u skladu sa njihovim porukama kao što je slučaj sa Tamarom, priča se završava bez decidnog odgovora da li su Mirjam i Vukica dosegle tačku razvezivanja od “sila” koje su ih vodile kroz život i tako sebe izvele izvan lanca uzročno posledičnih odnosa, tj. nesvesnog stvaranja sudbine što je i cilj i svrha življenja. Međutim, to nimalo ne umanjuje vrednost dela. Naprotiv, podstiče čitaoca na sopstveno istraživanje i naknadno isčitavanje inspitativnih stranica.

Ispisan pesnički neusiljenim manirom roman NACRTAJ MI ČEKANJE Vladanke Cvetković nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ženski deo čitalačke publike će neizmerno uživati u opisima i iskrenim iskazima koje možda i same imaju ali usled diktata tabua kulturološke senke potiskuju a muški, bez obzira na iskustvo u odnosima sa suprotnim polom, imaće priliku nešto i da sazna i da nauči.

Mirko Škiljević

-  Reci nešto lepo – jednog kišovitog, jesenjeg, izluđujeće dosadnog, nedeljnog popodneva, u ono doba kada se ništa ne mora činiti, umotana u čupavo ćebe, sklupčana u dnu otomana, tromim, lenjim glasom, izgovorila je moja bivša draga.

-         Neću. Boleće me – prenut iz omamljujeće, snolike letragije, uzvratio sam nesvesno.

-         Molim? –prenula se i ona.

-         Samo od lepog najebeš – nadovezao sam, igre radi. 

-         To nije tačno! – gotovo da je podviknula.

-         Hoćeš da kažeš da sam ružan? – dočekao sam spremno.

-         Ha…Ha…Dragi moj, ti si običan ali moj – uzjogunila se, nakostrešila kao za svađu.

-         Znači, nisam ti lep? – i ja sam se naoštrio.

-     Naravno da jesi, ali ne kao u početku – zamislila se na kratko. – Navikla sam na tebe.

-         A to boli – nisam krio razočaranje.

-         Šta to? – vešto je odglumela  zbunjenost.

-         Kad lepo prestane da bude lepo – pritiskao sam prigušenom ljutnjom.

-         E to ne može – opet se nakostrešila, pa dodala. – Samo promeni formu.

   Bio sam prinuđen da napravim dramsku pauzu. Promicala joj je očigledna kntradiktornost. Nisam ja promenio formu, tri godine i nekoliko meseci, nije moglo toliko da me promeni. Barem ne fitički. U pitanju je bilo nešto drugo. Ona sama. Ali, nisam imao volje da se natežem oko toga.

-    Da. Navika je čudo. Navikavanjem na lepo pretvaraš ga u obično – izustio sam i slegao ramenima.

-      Onda nađeš drugo lepo – i ona je slegla ramenima kao kod podrazumevanog sleda događaja, ali i ugrizla za usnu, kasno postjući svesna da je rečeno ono što je trebalo prećutati.

-         Uz odbacivanje stare, uobičene lepote – nonšalantno, nastavio sam logični sled.

-       Mudro – ljupkim gestom, glavu naginjući na desno, priznala je, zakolutla očima na gore i dodala pitanje. – Nego, šta predlažeš?

-      Nešto lekovito – lakonski sam uzvratio. Nisam imao ništa zanimljivo, intriantno ili bar vredno pomena. Inspiracija me izdala.

-         A to bi bilo? – ona je, međutim, tražila nešto konkretno.

U škripcu, prebacio sam se sa fotelje na otoman, nežno je zagrlio i poljubio sočno.

-         Svako neka uživa u svojoj lepoti – prošaputao sam pri tome.

-         A kad se izuživa? – otrgla se taman toliko da palacne jezikom.

-    Kružni tok – uzvratio sam uz rotacioni pokret ruke koji je završio na njenim grudima.

-         Neću – zgrabila me za ruku.

-      Neću ni ja – bio sam iskren. Voleo sam je. Ali ništa osim toga nisam mogao da joj ponudim. Nikakva izrečena iskrenost i čvrstina obećanja nema moć da promeni prirodni tok stvari, navikavanje, uobičavanje, odbacivanje.– Pomozi mi Hedone… – otelo mi se pri tome.

-         A to znači? – zbunjeno se upiljila u moje oči.

-     Prepusti se meni – uzvratio sam, prineo usne njenim a ona svoje rastvorila. Čulno zadovoljstvo tvori iluziju trajnosti. Očiglednost prolaznosti prekriva lepotom i tako čini neprepoznatljivom. Čista magija. Ali, nedovoljno moćna. Otišla je drugom. A i ja sam se snašao.

Kući sam se vraćao okolnim putem. Peške. Noć je bila prijatna, neobično topla za ovo doba godine. Utonuo u sebe, nisam žurio. Iako sam već uočio da preterano bavljenje sobom može biti pogubno, izvan sebe nisam nalazio ništa vredno pažnje. Zbivanja u sebi doživljavao sam kao dragocenost ali značenja su se preplitala. Zbunjivala su me.

Sa svih strana spočitava se da u životu, nas, običnih ljudi, ono što se događa u nama ne sme biti doživljeno kao dragocenost vredna bavljenja. Ne može se materijalizovati. Važnost onoga što se događa oko nas, jer samo otud može se izvući korist, mora višestruko nadilaziti ono što se događa u nama. Uprotivnom, nikada ništa nećemo ni steći ni imati.

            Tvorac se baš i nije pretrgao kada je uređivao odnos posedovanja i postojanja. Arogantno je pretpostavio da verovanje u nagradu ili kaznu na kraju puta, u sva ta pravila i poduke, uključujući onih čuvenih devet ne i jedno da, može da ispuni život svakog ljudskog bića. Računajući na strah od kazne, nastavio je da pretpostavlja da će preraspodela među ljudima biti pravednija i nešto prepustio ljudima. A ljudi egzistiranje obeležavaju posedovanjem. Verovanje je intimno pitanje.

             Iz Savske skrenuo sam u jednu od pobočnih ulica. Hteo sam na obalu kako bih se zagledaou vodu i, prateći refleksije mesečine, sve probleme vizualizovao kao tamnu kuglu i potopio je, pošto ne mogu da ih rešim, prepustim da se sami pobrinu za sebe. Tako je radio moj bivši šef Svetolik Jokić. Poverio mi se jedini put kada je u mom prisustvu potegnuo malo više. Tom prilikom, postao je čudno agresivan i, da sam mu se suprostavio, možda bi bio i nasilan. Kleo se kako to pomaže, da zamišljeni problem, nekako, sȃm od sebe nestaje. Zašto to ne bih pokušao i ja?

               Pri kraju ulice, začuo sam smeh i dreku. Dopirala je iza ugla kuda me je put vodio. Kako me unutrašnja zbivanja ne bi zanela i sprečila da na vreme uočim opasnost, najpre sam provirio. Grupa huligana, maltretirala je nekog jadnog starca. Po šalovima i dresovima engleskih, italijanskih, nemačkih, španskih i holandskih, ali ne i naših klubova, nije moglo da se zaključi za koji klub navijaju.      

                Bilo ih je devetoro. Šest mladića i tri devojke. Devojke su stajale sa strane, pile alkohol direktno iz flaše, pušile i vrištale od zadovoljstva. Trojica, urlajući kao sumanuti, rasturali su i bacali starčeve rite sa starih, izanđalih kolica za pijacu. Druga trojica su kružila oko jadnika, pljuvala ga u lice i usiljeno se smejali dok je on mirno stajao. Uopšte se nije branio, samo ih je gledao. Čak nije brisao pljuvačku sa lica i duge, sede brade.

           Mogao sam da se okrenem i odem, ali nisam. Neke druge sile, jače od razuma, uzele su me pod svoje. Ponižavanje nemoćnih uvek izaziva burne emocije, opravdan gnev pre svega. Kao onda u utočištu, kada je bes pokuljala iz mene i izmakla se kontroli, sada se dogodila ista stvar. Odreagovao sam impulsivno. Ako ništa drugo, u tom trenutku, osetio sam da postojim.

– Ostavite tog čoveka! – povikao sam i ustremio se na barabe.

            Ali, huligani nisu pobegli kao kukavni slučajni prolaznici. Naprotiv, odmah su se skupili u grupu. Devojke su se svrstale uz njih.

– Vidi, vidi, superheroj. Šuplji zub. Zaštitnik trulih i propalih –  iskezio se najmanji,  ali daleko najagresivniji među njima.

Ostali su prasnuli u smeh. Zvučao je zastrašujuće osiono.

– Sram vas bilo! Kako bi bilo da neko drugi maltretira vaše roditelje?! Na šta bi to ličilo?! – počeo sam da vičem.

– Na batine! – oglasila se ohola, do razdeljka u teget, a od razdeljka u drečavo roze ofarbanakurvica.

              Naletili su na mene istog trena. Nisam stigao ni ruke da podignem, našao sam se na trotoaru. Podvriskujući od radosti, svojski su me gazili. To je bio njihov način da dokažu postojanje. Začudo, udarci su boleli samo trenutno. I bilo ih je mnogo.

              Sledeće čega se sećam bilo je da sam sasvim mokar. Vodom iz nekog starog, zarđalog termosa koji je nekim čudom preživeo nasrtaj vandala, starac me je umivao. Teško sam se pokretao. Bol je bio potpun, pojačavao se sa svakim naglim pokretom.

– Šta ti je to trebalo, sinko. Malo bi se zabavili i otišli. Razbacali bi mi stvari, lako ih je pokupiti. U najgorem slučaju ćušnuli bi mi koju šljagu. Ja im nisam interesantan. Od mene ne bi dobili ono što su želeli – drobio je jednoličnim tonom. – U ovakvim situacijama, jedino što ne smeš da uradiš jeste da im se suprotstaviš. Oni upravo to hoće. To im omogućava da budu surovi, opaki i opasni. Samo tako oni mogu da se ižive; da isprazne sve svoje nezadovoljstvo. Ovo je njihov protest, njihov način da kažu: ovako ne valja! – podigao je ton, ali i odmah stišao. – Šteta što to niko ne razume.

Nisam mogao da verujem. Ja sam dobio batine zato što sam hteo da mu pomognem, a on je njih branio.

– Jebeni Gandijevcu! – riknuo sam i snažno ga odgurnuo – I ja sam nezadovoljan, pa zbog toga nikome ne razbijam glavu! Majka me je ostavila, deda smestio u dom, brat odbacio, žena me napravila budalom, pa mi niko ne daje pravo da zbog toga drugima lomim kosti!!!

             Starac se pridigao, dovukao do flaše koju su devojke odložile uza zid, nalegao leđima na njega i dobro nategao. Odbio sam da mu se pridružim.

– Uzalud se srdiš. Ti si izgleda dobar i plemenit čovek, ali to nije dovoljno. Sve da si najbolji na svetu, ne smeš drugima da sudiš prema sebi. To vodi u jednostranost, a ona je potvrda osrednjosti. Ključ je u razumevanju. Ako nisi u stanju da razumeš, uzdrži se od osuda – odgovorio je smireno.

             Obratio sam posebnu pažnju. Na prvi pogled, odavao je utisak hroničnog alkoholičara koji preživljava vukući se od kontejnera do kontejnera. No, da li me utisak varao? Očigledno, bio je star, koliko? Da li baš star ili zapušten? Duge sede kose i brade, bistrih, živih očiju, kao i zbog onog što je izgovorio, podsećaoje na indijskog gurua, asketu.

              Pomogao sam mu da pokupi stvari i, umesto njega, povukao kolica. Stao je kod prvog kontejnera.

– Kako se zoveš? – upitao sam, tek da započnem razgovor.

– Niko – odgovo je  nemarno.

Svu svoju pažnju usredsredio je u preturanje smeća.                       

– Gde živiš?

– Nigde.

– Budi moj gost – nešto mi nije dalo mira.

Hteo sam njegovu priču.

– Već si mi pomogao, umeš i da slušaš, ali vidim koliko ne razumeš. Ja nisam od onih koji se rado goste.

Prišao sam da mu pomognem. Odmerio me pogledom i laganim klimanjem glave odobrio. Gledao sam šta on radi, šta uzima, a šta odbacuje. Bio sam mu od male pomoći. Ono što sam smatrao vrednim, ono za šta sam pretpostavljao da mu može koristiti, on je odbacivao. Na primer, tranzistor koji je uz krčanje još uvek radio, cipele salonke, skoro nove, iako je on na nogama imao stare, pohabane, radničke cokule, par pantalona demodiranog dezena, ali nove, iako je on nosio široki somot neprepoznatljive boje. Vrhunac je bio kada sam iščeprkao portabl televizor, ruski YUNIST, a on ga jedva pogledao.

– Ja, sinko, uzimam samo ono što mi je zaista potrebno. Treba vremena da se to nauči, ali ne beri brigu, čitav život je pred tobom – zasmejao se dobrošudno, pa potmulo zakašljao.

Bio je pun sekreta. 

            Od svega pronađenog i, s moje strane ponuđenog, ako zanemarimo da je pojeo par nagnjilih jabuka i bananu, zadržao je samo staru, ispranu, flanelsku košulju, par, grubih, ručno štrikanih prljavih, ali gotovo novih vunenih čarapa i dve tanke knjižice.

– Kako to da si na ulici? Klošari ne govore takvim rečnikom – pokušao sam da se nadovežem i uvučem ga u razgovor.

             Kao da je čitao moje misli, samo se osmehnuo, kašljucnuo i do sledećeg kontejnera povukao kolica.

– Skitnice su obično ogorčene, pune mržnje. Krive čitav svet zato što su promašili. U tebi nema takvih osećanjâ. To ne ide sa skitni čenjem. Ko si ti? – obletao sam oko njega.

– Ja sam niko i ništa – opet se sakrio iza nemara i sistematično nastavio da pretura po kontejneru za smeće.

             Oćutao sam. Bio sam ubeđen da starac odmerava moju motivaciju. Iako sam goreo od znatiželje da dokučim značenje tog tako iritirajućeg stava, nisam hteo to da pokažem.

– Ni ti nisi klošar, a ipak, ne ustežeš se da gurneš nos u smećaru – izgovorio je i uputio mi dug ispitivački pogled.

             Nadajući se poštenoj trampi, priču za priču, neobično lako, istisnuo sam svu muku. Nisam zatajio čak ni postojanje, a ni značaj koje zapisivanje trenutno ima u mom životu. Da sam to morao da priznam Mariji ili Nadi, ili ma kome drugom poznatom, ne bih uspeo.

– Zàsad, to je samo traganje za onim što ti nedostaje, ali ono što može da proistekne iz njega nije za potcenjivanje. Budi oprezan. Nemoj da previdiš mogućnosti koje otvara, ali nemoj ni da dozvoliš da te one zavedu – oborio je pogled, oslonio se o kontejener i tiho dodao: – To se dogodilo meni.

– Kako? – predosetio sam trenutak njegovog otvaranja.

– Glupom potrebom da dokažeš kako si vredniji od drugih. Uverenjem da je obeležavanje postojanja a ne življenje svrha života – u njegovom glasu, u boji i tonu, u proceđenom izgovoru, tragovi gorčine bili su jasno uočljivi.

               Nisam najbolje razumeo šta je hteo da kaže. Suzdržao sam se od komentara i pretvorio se u uvo.

– Po obrazovanju sam arhitekta. Svojevremeno, moje mišljenje poprilično je uvažavano. Ali, to je važilo samo kada je u pitanju bila struka. Van struke kao da nisam postojao. Ono što je zaokupljalo moju pažnju i izazivalo moje iskreno divljenje, druge nije doticalo, a ono što je njih uzbuđivalo, automobili, sport i žene, mene je ostavljalo ravnodušnim. Želeo sam da me prihvate kao sebi ravnog ali i zbog, po mom sudu, interesovanja višeg reda i kao boljeg od sebe. Ali, ne ide to tako. Društvene veze se formiraju prema srodnosti interesa ili interesovanja i traju koliko i interesi ili interesovanja. Odlučio sam da se zainteresujem za one stvari koje su uzbuđivale ostatak sveta. Kad su u pitanju automobili, brzo i lako, naučio sam svu silu tehničkih podataka. Skupio sam statističke podatke o klubovima i igračima, prvenstvima i titulama koje sam s ponosom, sipao kad god mi se ukazala prilika. Ali, nije pomoglo. Drugi su padali u vatru, prepirali se i ubeđivali, a ja sam služio kao katalog. Nisam odustajao, ne daj bože, nešto da ne propustim. Istovremeno, postajao sam potišten, naročito pri kraju svake kalendarske godine, u decembru. Neki od njih bili su posebno čemerni. Kako bih to prikrio, zatrpavao sam se besmislenim radom. Najteži sam bio sebi. Nikako nisam uspevao da proniknem u uzroke svojih turobnih osećanjâ. U noći dočeka 1985. godine, nakon slavlja, legao sam veoma kasno. Svi u kući su već pospali. Čim sam spustio glavu na jastuk, osetio sam kao da mi telo odumire, a unutrašnja snaga ističe. Nesvesno počeo sam tiho da izgovaram: Mrzim Novu godinu...Mrzim Novu godinu...Mrzim Novu godinu...Hteo sam da izgovorim: zašto? Nisam uspeo. Nisam vladao sobom. Zbog toga prožeo me strah tako dubok, tako snažan, tako živ, da je to skoro nemoguće pojmiti. Te noći sam i osedeo. Ali ono neizgovoreno dobilo je odgovor: Zato što prolaziš, zato što si svake nove godinu za godinu bliži smrti, a ti nisi i nemaš nameru da ostaviš trag sopstvenog postojanja. U trenutku, ona istočena snaga formirala je oblik, a ja, ne otvarajući oči, u njemu sam prepoznao sasvim novu estetiku, novi stil gradnje. Istog trenutka, silovito, snaga se vratila u mene. Osetio sam ogromnu energiju, iskočio iz kreveta i za samo nekoliko sati uradio projekat kuće bez ijednog ćoška. Kupio sam plac i počeo da gradim. Razglasio sam to. To je bila tema. To je bila ideja. Svet bez ćoškova! Svi redom su dolazili da vide čudo ispod Avale. Bio sam pun sebe. Iz sve snage radio sam na projektu velikog naselja tog tipa, stizao svugde i na svako mesto, ne daj bože nešto da ne propustim. Neprestana žurba i naporan rad, brzo su me samleli. Nisam mario. Jednog vikenda u jesen iste godine potrpao sam porodicu u automobil i veoma rano, pre zore, krenuo na plac. U planu su bili završni radovi, a planirana je i fešta. Roštiljijada. Da se zna. Međutim, sudbina je htela drugačije. Kolovoz je bio klizav od rose, pukla je prokleta guma, izgubio sam kontrolu nad autom, bankina me odbacila u suprotnu traku, naleteo je kamion i preživeo sam jedino ja. Žena i deca su stradali na mestu, meni je slomljen levi kuk, sada vučem veštački, prelomljena potkolenica, nosim zlatnu šinu... – udario se s mržnjom po kuku i nozi i produžio. – Kada sam se oporavio, srušio sam kuću, a projekte spalio. Društva sam se zauvek odrekao... Svega sam se odrekao...

– Zašto? Bio si mlad. Mogao si da počneš iz početka...

– Početi iz početka znači oprostiti sebi, a ja to nisam mogao. Imao sam sve, a hteo sam više. Imao sam porodicu, potomstvo, jedini pouzdani trag postojanja, a to nisam umeo da cenim. Za kaznu izabrao sam ulicu, siromaštvo, ništavnost...

– Nijedan život ne pripada isključivo onome ko ga živi. Ma šta da mu se dogodi i ma kako da se opredeli, dužan je životima koji su prethodili njegovom i obavezan je životima kroz koje se nastavlja – izletelo je iz mene.

– Kasno je za mene – posle kratkog premišljanja, umorno je izgovorio, ustao, povukao kolica i otišao sa svojim paklom.

            Nisam krenuo za njim. Ja sam ostao sa svojim.

Danima sam se osećao kao u snu. I pored toga što mi ništa nije nedostajalo i što me telo savršeno služilo imao sam utisak da sam odsečen od sopstvenog života. Um mi je bio pretrpan slikama, scenama i frazama pokupljenih iz medija i društvenih mreža. Iskakale su kao zečevi iz čarobnjakovog šešira, presecala misaone tokove i preusmeravala u nove bez ikakve povezanasti sa predhodnim sadržajem. Međutim, lakoća i dostupnost izobilja ništavnosti imala je presudni uticaj. Besomučno kliktanje se ukorenilo. Navika je uspostavljena. Pretila je da ozbiljno ugrozi moje radne sposobnosti. A onda, predhodnog vikenda, došlo je do preokreta. Ali, to nije bio plod moje namere. Dogodio se sticajem okolnosti. No, kako se ispostavilo da je imao otrežnjujući učinak prosledio sam ga na isti način na koji je došao do mene. “Znaš li Engleski?“ Poslao sam poruku FB prijateljici koja je moj telefon filovala postovima do kasno u noć. Ne nadajući se brzom odgovoru otišao sam na kafe pauzu ali jedva da sam okusio pošten srk, moj pametni je zavibrirao. Bila je to ona. “Igrom slučaja to mi je profiesija.“ “A znaš li Turski?” Odmah sam uzvratio. Na pola maha do kafe presekao me zvuk koji je oglašavao da je prispela nova poruka. “U čemu je trik?” Titralo je na ekranu. I da je mogla da vidi moj osmeh sumljam da bi joj bilo jasnije. Ukucao sam: “Doći ćemo i do toga.” I pomislio, ako ne razbiješ tastaturu, pa dodao. “Dakle, znaš li Turski?” “Nisam poliglota.” Poruku je pratio emotikon smajlija isplaženog jezika. Nisam mario. Uzvratio sam provokacijom: “Zašto?” “Aman, gde ovo vodi? Zato što sam učila Engleski a Turski nije bio deo nastavnog programa. Zadovoljan?” Zbunio sam je. Izgleda da ne miriše priču koju ona ne kontroliše, zaključio sam. Upravo to sam na ovaj način želo da utvrdim. Drugačije nije bilo moguće. Virtuelna razmena sadržaja kao da isključuje živi, neposredni razgovor. “Zašto učiti strani jezik?” “Zbog profesije. Sklonosti. Komuikacije. Dovoljno?” I naljutila se. Samo to sam čekao. Najzad se ukazala prilika da postavim pitanje koje sam smerao i pre početka razgovora. “Otkud potreba za komunikacijom?” “Čovek je društveno biće. To se uči još od vrtića, zar ne?” Lutnja se prepoznavala i kroz ekran. “Zašto?” Opet sam odapeo zbunjujuću provokaciju. Uvek pali. Ljudi vole da pametuju. “Zato što je čovek!” Ekspresno je uzvratila. Ali i, uz virtuelni osmeh, dopunila. “Voli da voli.” E, a to je ujedno i bio momenat koji sam priželjkivao. Više od pametovanja ljudi vole da su u pravu. “A da li bi ti to proverila?” “Kako?”  Možda je pomislila da se redi o virtualnom flertu ali u pitanju je bilo nešto sasvim drugo. “Isključi mobilne, fiksne, internet i TV. Zaključaj knjige, časopise, novine, papire, sveske i olovke. Napuni frižider i ovaj vikend provedi sama. Oslušni srce. Ako se pojavi ljubav u bilo kom vidu ti si u paravu a ako se pojavi strah onda je u pravu neko drugi.” “Izazivaš me?” Nisam odgovorio. Iz strateških razloga, naravno. Ni ona se nije javljala. Nisam se preterano potresao. Ali, već prvog radnog dana naredne nedelje, dok sam srkao prvu jutarnju stigla je poruka. “BLOK!!!” Krupna slova su ispunila ceo ekran. Osmeh je zatitrao na mom licu. Upecala se na mamac. I odreagovala je na isti način na koji sam i ja uzvratio svom izazivaču. Potom, zamislio sam se. Kako to da smo i ona i ja imali istovetan odgovor na isti poticaj? Nije li vreme da se skinem pogled sa ekrana, izmestim se iz virtuelne iluzije i zaživim stvarni život?