Mirko Škiljević

-  Reci nešto lepo – jednog kišovitog, jesenjeg, izluđujeće dosadnog, nedeljnog popodneva, u ono doba kada se ništa ne mora činiti, umotana u čupavo ćebe, sklupčana u dnu otomana, tromim, lenjim glasom, izgovorila je moja bivša draga.

-         Neću. Boleće me – prenut iz omamljujeće, snolike letragije, uzvratio sam nesvesno.

-         Molim? –prenula se i ona.

-         Samo od lepog najebeš – nadovezao sam, igre radi. 

-         To nije tačno! – gotovo da je podviknula.

-         Hoćeš da kažeš da sam ružan? – dočekao sam spremno.

-         Ha…Ha…Dragi moj, ti si običan ali moj – uzjogunila se, nakostrešila kao za svađu.

-         Znači, nisam ti lep? – i ja sam se naoštrio.

-     Naravno da jesi, ali ne kao u početku – zamislila se na kratko. – Navikla sam na tebe.

-         A to boli – nisam krio razočaranje.

-         Šta to? – vešto je odglumela  zbunjenost.

-         Kad lepo prestane da bude lepo – pritiskao sam prigušenom ljutnjom.

-         E to ne može – opet se nakostrešila, pa dodala. – Samo promeni formu.

   Bio sam prinuđen da napravim dramsku pauzu. Promicala joj je očigledna kntradiktornost. Nisam ja promenio formu, tri godine i nekoliko meseci, nije moglo toliko da me promeni. Barem ne fitički. U pitanju je bilo nešto drugo. Ona sama. Ali, nisam imao volje da se natežem oko toga.

-    Da. Navika je čudo. Navikavanjem na lepo pretvaraš ga u obično – izustio sam i slegao ramenima.

-      Onda nađeš drugo lepo – i ona je slegla ramenima kao kod podrazumevanog sleda događaja, ali i ugrizla za usnu, kasno postjući svesna da je rečeno ono što je trebalo prećutati.

-         Uz odbacivanje stare, uobičene lepote – nonšalantno, nastavio sam logični sled.

-       Mudro – ljupkim gestom, glavu naginjući na desno, priznala je, zakolutla očima na gore i dodala pitanje. – Nego, šta predlažeš?

-      Nešto lekovito – lakonski sam uzvratio. Nisam imao ništa zanimljivo, intriantno ili bar vredno pomena. Inspiracija me izdala.

-         A to bi bilo? – ona je, međutim, tražila nešto konkretno.

U škripcu, prebacio sam se sa fotelje na otoman, nežno je zagrlio i poljubio sočno.

-         Svako neka uživa u svojoj lepoti – prošaputao sam pri tome.

-         A kad se izuživa? – otrgla se taman toliko da palacne jezikom.

-    Kružni tok – uzvratio sam uz rotacioni pokret ruke koji je završio na njenim grudima.

-         Neću – zgrabila me za ruku.

-      Neću ni ja – bio sam iskren. Voleo sam je. Ali ništa osim toga nisam mogao da joj ponudim. Nikakva izrečena iskrenost i čvrstina obećanja nema moć da promeni prirodni tok stvari, navikavanje, uobičavanje, odbacivanje.– Pomozi mi Hedone… – otelo mi se pri tome.

-         A to znači? – zbunjeno se upiljila u moje oči.

-     Prepusti se meni – uzvratio sam, prineo usne njenim a ona svoje rastvorila. Čulno zadovoljstvo tvori iluziju trajnosti. Očiglednost prolaznosti prekriva lepotom i tako čini neprepoznatljivom. Čista magija. Ali, nedovoljno moćna. Otišla je drugom. A i ja sam se snašao.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Kratki osvrt na roman NACRTAJ MI ČEKANJE Vladanke Cvetković
• NEŠTO LEPO
• BES, LJUBAV I UTEHA (deo)
• IZAZOV
• Mistika svakodnevice jednog od nas u romanu Mirka Škiljevića
• BES, LJUBAV I UTEHA (Mit o utehi - odlomci)
• AKO!
• „Znam ko nisam“ – književni prikaz
• MAKSIM, LJUBAV I LEPOTA
• Čestitamo

• Proza [9]
• Generalna [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom