Mirko Škiljević

BES, LJUBAV I UTEHA (Mit o utehi - odlomci)

nirkoskiljevic | 16 Januar, 2022 12:57

Zemlja bogova se prostirala na višem nivou platoa Nova dok je niži nivo zauzimala visoravan Kao. Sa istočne strane bio je opasan planinskim lancem nad kojim dominirao vrh I-ma. Sa zapadne strane omeđen nizom visova i litica a najviši od njih, nazvan Iz-gled, svojom robusnošću, ulivao je strahopoštovanje. Sa južne strane zaleđe joj je čuvala široka i prostrana planina Bi-ti čiju masivnost nosi razuđeno podnožje saliveno u dubljem tektonskom sloju zemlje smrtnika. Sa severne strane nalazio se uski klanac kroz koji je proticala reka Pri-vid. Taj kompleks je poznat po drevnim nazivom Kapija svetova. Sva preostala teritorija pripadala je zemlji smrtnika.

I pored toga što Božanski poredak nije bio organizovan i uređen, vladao je stabilan odnos međusobnog uvažavanja. Svi bogovi su imali isti status, ali se svojom arogancijom isticao bog Sirov. Prihvaćen je kao najmoćniji. Svesni da bi međusobno sukobljavanje i nadmetanje u snazi i mudrosti bilo kobno za ceo bižanski svet, opredelili su se da održe takvo stanje sve dok, po pradavno ozakonjenim načinom na koji se i zvanično potvrđuje čast vrhovnovnog boga, jedan od njih ne bude ustoličen.

Nasuprot planinama I-ma i Iz-gled, planina Bi-ti, naoko pitoma, blagih uspona i pristupačnih visova, bila je još uvek neosvojena. Po predanju, na najvišem vrhu nalazilo se prestono mesto vrhovnog boga zemlje Nova, rezervisano za onog boga koji uspe da se popne do njega. Mnogi su bogovi i boginje pokušavali da ga se domognu ali ono je ostalo upražnjeno. Naime, jedina nevolja prilikom uspona bila je u tome što je kandidat morao da se kreće potpuno sâm ali u osami bez divljenja prisutnih svi su brzo gubili volju i snagu te su stoga njihovi poduhvati ostali bezuspešni.

Visoravan Kao su nastanjivale dive polubožanskog statusa i zvanja. Gradile su i održavale velelepne viseće vrtove. Sazdani od latica koje odbijaju svetlost i u odsjaju, sobom noseći sve boje cveta, tvorile su iluzorni efekat titrajuće duge večne trajnosti. Pri prolasku iz božanske zemlje Nova u ubogu zemlju smrtnika, po pravilu, opijeni mirisima, efektima astralnog bleštavila i lepotom egzotičnog bilja u cvatu, bogovi su podlegali čarima poluboginja i tu, u opojnom hladu visećih vrtova, prepuštali se samozaboravu. Zbog toga, poluboginje su ljubomorno čuvale prilaze visoravni Kao. Nikome, pa ni Utehi u njenom pokušaju da im se pridruži, nisu dozvoljavale naseljavanje. Nadale su se kako će bogovi ostati trajno uz njih, da će tako ostvariti svoj cilj, domoći se božasnkog zvanja što se nikada nije dogodilo. Kada bi se okrepili i zasitili ugoda svake vrste, bogovi su nastavljali svojim božanskim putevima.

Planine I-ma i Iz-gled, pored toga što su na njima preovladavali strmi usponi oštrih litica i negostoljubivi visovi, bile su relativno lako osvojive čak i smrtnicima; da mladi bogovi u polubožanskom statusu dokaz svojih božanskih moći nisu obezbeđivali privođenjem smrtnika do reke Pri-vid u čijim su talasima zauvek nestajali – božanska zemlja Nova bila bi preplavljena smrtnicima i samim tim obesmišljena.

Kapija svetova bila je, u stvari, uski kanjon između planina I-ma i Iz-gled kroz koji teče reka Pri-vid i razdvaja zemlju bogova od zemlje smrtnika. Mlada boginja Uteha, nije mogla da se načudi impozantnoj gomili koja se tiskala oko prolaza. Svi oni su vrebali priliku da se neopaženo ušunjaju na visoravan Kao, a odatle, na isti način, u zemlju bogova Nova. Međutim, ništa konkretno nisu preduzimali. Gubili su svoje samrtničko vreme postojanja neprestanim odmeravanjem mogućnosti koje im stoje na raspolaganju, a uzdali su se u čudo koje se nikada ne događa. Istina, postojale su priče o uspešnim prodorima do visećih vrtova i ostajanja u večnom zagrljaju diva, ali te priče niko nije mogao da potvrdi. Služile su promućurnim.

Oslobođen zahteva postizanja cilja ni u čemu Meni nije nalazio teškoću. Ubrzo, podnožje se izgubilo iz vidokruga. Novim elanom pohrlio je naviše. A kada je dospeo na najviši vrh planine Bi-ti, nije pronašao prestono mesto. Na samom vrhu nije bilo ničega. Jedino je opojni pogled koji nije imao prepreka ma u kom pravcu da je bio upućen i mada se nije dao opisati, ispunjavao srce toplinom i bogatstvom beskrajne ljubavi. Međutim, takav doživljaj sveta bio je moguć samo tu, na tom mestu. Bilo je potrebno da mu se vraća ili da tu usamljen ostane do smrti. Ono što je mogao da ponese sa sobom bio je ni sa čim merljiv, dragoceni osećaj vanvremenosti. Odmah je uvideo da to za bogove uopšte nije primamljivo. Bogovi su želeli moć, a ne lepotu beskrajne ljubavi u večnosti jer ni lepota, ni ljubav, ni večnost nikoga ne potčinjavaju.

https://www.liberlandknjizara.com/besljubaviuteha.php